Tragajući na mreži za literaturom Bore Stankovića, dospeo sam do web adrese Vaše osnovne škole i saznao da ona nosi naziv tog slavnog i meni dragog srpskog pisca, koji je tako nadahnuto umeo da se koristi vranjanskim dijalektom. Pažljivo sam pregledavao stranicu po stranicu i zaprepastio se koliko toga je ostalo sačuvano u mom sećanju o životu i školovanju u Karavukovu. To je i povod mom javljanju.
Ja sam Stanko S. Stojilković; rođen sam u Karavukovu 25. avgusta 1950. godine od oca Stamena i majke Ane. Živeli smo u ulici Ive Lole Ribara broj 19, koja se još uvek tako zove. 1957. godine sam krenuo u prvi razred, a učionica mi je bila u zgradi Crvenog krsta u ulici Žarka Zrenjanina. Učitelj mi je bio gospodin Aca Stanković. Peti razred sam završio u tada dovršenoj zgradi na uglu Žarka Zrenjanina i Maršala Tita, tj. sada Prohora Pčinjskog. Razredni starešina mi je bio nastavnik geografije gospodin Ratko Ristić. 1962. godine moja porodica se preselila u Sombor, gde sam završio osnovnu i srednju medicinsku školu. Pamtim kako su se deca u početku smejala mom vranjanskom govoru i nikako nisu razumela kako neko ko ne ume pravilno da govori srpski je istovrermeno i najbolji đak u školi. Potom sam studirao biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu i nakon diplomiranja dobio posao asistenta na Katedri za fiziologiju. Magistrirao sam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde sam i služio vojni rok. Doktorirao sam u Novom Sadu i postao docent 1983. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. 1985. godine sam otišao na posledoktorske studije u SAD, Vašington, u najveću biomedicinsku istraživačku ustanovu na svetu zvanu Nacionalni instituti za zdravlje (40.000 zaposlenih, godišnji budžet 48 milijardi dolara). Nakon tri godine rada, dobio sam unapređenje, a 1992. godine sam postao šef Laboratorije za ćelijske glasnike, prvi i još uvek jedini Srbin koji je dobio laboratoriju u toj ustanovi (https://science.nichd.nih.gov/confluence/display/scs/Personnel). 2003. godine sam izabran u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1305), a 2010. godine sam dobio počasni doktorat u Novom Sadu, povodom 50 godina postojanja Univerziteta.
Još uvek radim i nadam se da će me zdravlje poslužiti da mogu da dovršim istraživačku priču koju sam započeo 1974. godine. Do sada sam objavio oko 240 naučnih radova i 35 knjiga. Moji radovi su blizu 10.000 puta citirani od strane drugih naučnika koji se bave sličnom problematikom (http://scholar.google.com/citations?hl=en&user=PDVzbDUAAAAJ). Krajem decembra 2017. godine je izašao članak u Nedeljniku, u kome tvrde da sam među prvih 10 naučnika iz Srbije po citiranosti, a prvi među biolozima. Važnije od toga, po podacima moje ustanove, već 15 godina spadam u vrh (prvih 2%) naučnika u svetu, što je preduslov da se sačuva radno mesto u ovoj ustanovi.
Nisam zaboravio odakle sam ponikao. Moja istraživačka laboratorija je uvek bila otvorena za ljude iz Srbije. Do sada je 15 istraživača iz Srbije završilo svoje posledoktorske studije u mojoj laboratoriji, uz dvadesetak studenata koji su neko vreme bili moji gosti. Sarađujem sa Univerzitetima u Novom Sadu i Beogradu. Redovno posećujem Sombor, gde imam dosta prijatelja. Jedino sam izgubio vezu sa svojim rodnim Selom i ljudima koji tu žive.
U godinama starosti (ili mladosti) sam kada mi se sve česće vraćaju slike iz detinjstva i kada pokušavam da razjasnim sebi šta je to što sam poneo iz Karavukova, što mi je pomoglo da otvorim vrata koja su ostala zatvorena mnogim drugima iz mog okružja. U tim samorazmišljanjima, uvek završim sa zaključkom da svoju kreativnost dugujem Selu i Školi. U moje vreme Karavukovo sa svojom Školom je zaista bili prava sredina za odrastanje, a ratarska logika života dobra osnova za razumevanje prirode i usmerenje ka prirodnim naukama.
Nakon 40 godina odsustva, bio sam u Karavukovu tokom 2016. godine. Proveo sam dan šetajući ulicama koje sam prepoznavao, kao i veliki broj objekata. Ljudi su se okretali za mnom i ja za njima, ali za razliku od Sela, njih nisam prepoznavao. Dospeo sam do kuće u kojoj sam rođen i njen sadašnji vlasnik me je ljubazno pozvao da provedem neko vreme u dvorištu u kom sam odrastao. Video sam i Školu spolja i poželeo sam da je posetim ali bezuspešno. Silno me je rastužila činjenica da se moje Selo umanjilo i da je zapuštenije nego kada sam ja bio dete. Pobojao sam se da možda nije nestala ta magija malog mesta sa velikom Školom.
Stoga Vam se javljam sa željom da vaspostavim odnos sa Selom i sa Školom i da svojim primerom i iskustvom pomognem da se ta magija održi i da još mnogo Vaših učenika hrabro zakorače u život i u svet i ostvare sve ono o čemu su sanjali pod vedrim Karavukovskim nebom punim zvezda. Nadam se skoroj poseti Srbiji i da će biti slobodnog vremena da dođem do Sela. Pregledavajući ovaj Vaš web sajt, došao sam do zaključka da mi ne treba veza da bih zakoračio u školsko dvorište i ušao u učionicu gde sam bio đak zadivljen velikom geografskom mapom sveta na zidu kao putokazu šta treba u životu raditi.
Srdačno Vaš,
Stanko Stojilković, PhD
IZVOR: SAJT OSNOVNE ŠKOLE „BORA STANKOVIĆ“ KARAVUKOVO“
http://oskolakaravukovo.weebly.com/105610451063-104110481042106410481061-1059106310451053104810501040.html
