ANONIMNI JUNAK
Ne ulazeći u kriterijume za dodelu nagrade „Zeleni list“ i u odluke o dosadašnjim dodeljivanjima nagrade, smatramo da mnogo veći uticaj na dodelu nagrada treba da imaju aktivisti ekoloških NVO i da važi neko opšte pravilo da NVO ne može da kandiduje svog člana ili svoju NVO za priznanje. U uslovima za dodelu nagrada , što se tiče NVO sektora, treba predvideti da jedna ili više NVO mogu da predlože pojedinca iz druge NVO, drugu NVO ili zajedno pojedinca iz druge NVO i drugu NVO. Mislimo da je vrlo bitno da se obaveštenje o akciji za dodelu priznanja dostavi što većem broju NVO – kako bi se dobio što veći broj kvalitetnih predloga.
Postoje ljudi za koje niko i ne zna, a radi se o istinskim borcima za bolju i zdraviju životnu sredinu. Njihova „mana“ je što nemaju svoj sajt, Facebook stranu, Twitter nalog, što ne otvaraju resursne centre, što ne izdaju post festum saopštenja za javnost o akcidentnim situacijama, što ne snimaju post festum filmove ili TV emisije , što o svojim intenzivnim, svakodnevnim, upornim, doslednim aktivnostima ne izdaju saopštenja za javnost, što nisu članovi asocijacija, zelenih stolica, koalicija, foruma, SEKO grupa – tako da ti ljudi praktično ostaju nevidljivi uprkos svom žestokom radu. Neki znaju da urade malu stvar, dobro se izreklamiraju i o sebi stvaraju sliku velikih boraca za zaštitu životne sredine. A neki i da dobro naplate svoje angažovanje.
Postoje, po našem mišljenju, NVO preduzeća ( NVO sa desetak i više zaposlenih sa visokim obrazovanjem) koja praktično fingiraju zaštitu životne sredine praveći projekte vredne i nekoliko stotina hiljada evra, a da od tih aktivnosti ima malo vajde ili te aktivnosti ne daju, srazmerno potrošenim parama, nikakve rezultate u odnosu na stanje životne sredine. Cela Srbija bi, s obzirom da ta NVO preduzeća dobiju i potroše velike pare za „zaštitu“ životne sredine, trebala da bude obaveštena o njihovim aktivnostima i da te aktivnosti imaju takav uticaj na promene u zaštiti i unapređenju životne sredine da mi svi sledimo njihov put i ono za šta se ta NVO preduzeća „zalažu“. Čini nam se da se , ipak, zalažu samo za dobijanje velikih grantova od kojih zaposleni u tim NVO preduzećima redovno primaju platu, ide im radni staž, obezbeđeni su im prostorni i materijalni uslovi za rad. Retke su takve NVO ( čast izuzecima) koji se upuštaju u podnošenje prekršajnih ili krivičnih prijava ili prijava za privredni prestup u vezi zaštite životne sredine. NVO preduzeća se uglavnom bave razno-raznim post festum statističkim istraživanjima u vezi zaštite životne sredine i to definišu kao zaštita životne sredine. Isto tako, postoje NVO koje na svom čelu imaju lice kome je bavljenje ekologijom praktično zanimanje i takvi žive od ekologije, dok „mali borci“ žive za ekologiju.
Za to vreme mali, anonimni borci za zaštitu životne sredine predano rade i svojim metodama , pre svega, žele da nateraju državne službenike da počnu da se mešaju u svoj posao. To rade kroz podnošenje zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, pri čemu informacije traže od ministarstava, sekretarijata, agencija, zavoda, policije, tužilaštava, sudova. Za svako nepoštovanje obaveze dostavljanja informacija od javnog značaja državni službenici bivaju opomenuti ili kroz žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja ili podnošenjem prekršajne prijave zbog dostavljanja nepotpunih informacija ili zbog toga što informacije uopšte nisu dostavljene. Nije bitno da li se radi o opštinskim funkcionerima, pokrajinskim sekretarima, odgovornim licima u ministarstvima, agencijama, zavodima, policijskim upravama, tužiocima, sudijama ili o predsedniku Vlade Republike Srbije. Zakon važi za sve građana Srbije podjednako, a naročito za one koji se nalaze na određenom položaju. Nažalost, mnogi funkcioneri se drže principa “Država, to sam ja“. Takvima pojedini aktivisti upornim obraćanjima redovno skreću pažnju da ne obavljaju dobro posao koji im je poveren. Nekada sa manje, nekada sa više uspeha.Značajna su i obraćanja Pokrajinskom ombudsmanu, Zaštitniku građana, Povereniku za zaštitu ravnopravnosti, Delegaciji Evropske unije, OEBS-u,...
Državne birokrate razrađenim sistemima na sve načine pokušavaju da ne postupe po važećim zakonima, pa je nekada potrebna i dugogodišnja borba ne bi li se došlo do nekog pomaka. Međutim, „mali borci“ ne odustaju i na kraju te uporne borbe dolazi se do određenih rezultata. Šteta je što takvih boraca nema više, što svi nemaju znanje i upornost „malih“, anonimnih boraca. Kada bi takvih bilo pedesetak, mnogi državni službenici bi morali pod pritiskom da odu sa svojih pozicija.
Zašto pišemo ovaj predlog ?
Pre svega zbog sredstava informisanja. Sredstva informisanja treba ovakve „nevidljive“ borce da pronađu i promovišu na sva zvona, da dostignuća takvih boraca učine vidljivim, da stave na znanje državnim birokratama - bez obzira da li su iz policije, sudstva, tužilaštava, sekretarijata, ministarstava, opština, da se za njihov loš rad zna i da tako dalje ne ide. Zakoni se donose da se poštuju, a ne da se, kao što je kod nas slučaj , svakodnevno krše. Mnogo veći doprinos na putu ka pravnoj državi daju „mali borci“ od NVO preduzeća . Prvima je cilj dostizanje ideala pravne države, drugima da dobiju što veći grant i da „prežive“ do sledećeg granta.
Kada bi se obratili sredstvima informisanja, naročito onima koja slove za ekološka, i zamolili ih da ukažu na nekog ili neke „male borce“ za zaštitu i unapređenje životne sredine u smislu zalaganja za poštovanje i PRIMENU ZAKONA, retko ko od njih bi to mogao da učini. Ali, ako se obratite ministarstvima, sekretarijatima, agencijama, zavodima, policiji, tužilaštvu, sudstvu sa istim zahtevom, mnogi od njih bi znali da imenuju takve „male borce“. Znaju, jer često „imaju posla“ sa takvima i tačno znaju zbog čega im se „mali borci“ obraćaju i šta traže. A traže samo jedno: da se POŠTUJU VAŽEĆI ZAKONI - tako što će državni službenici zakonito raditi svoj posao. Dugogodišnja, čak i višedecenijska pojava je da trenutno vladajuća elita utiče da se zakoni ne primenjuju zbog njihovih trenutnih interesa , bilo postavljanjem „podobnih“ na ključna mesta u administraciji, policiji, tužilaštvu, sudstvu, bilo vršenjem pritiska da se postupi u skladu sa interesom vladajuće elite ili pojedinca.
Jedina prepreka takvim tendencijama su „mali borci“. Svi pričaju da je došli do urušavanja pravnog sistema: da ne funkcioniše policija, tužilaštvo, sudstvo , inspekcijski organi, državne službe,... „Mali borci“ ih svojim „pisanijama“ ( kako često državni službenici nazivaju podneske „malih boraca“) opominju da su deo države i da treba da postupaju po važećim zakonima. Čest, a neubedljiv izgovor je da nam zakoni nisu dobri. Uvek se ide linijom manjeg otpora, naročito ako se ide prema vrhu državne administracije. Što viši položaj – to manja primena zakona. Naravno, trebalo bi da bude obrnuto.
Žalosno je da ljudi iz naroda, „mali borci“, koji praktično nemaju nikakva formalna pravnička znanja, moraju državi i državnim službenicima (neretko i pravnicima) da ukazuju na kršenje zakona, na nezakonito i nepravilno postupanje državnih službenika.
Zbog svega napred navedenog dolazimo do zaključka da „mali borci“ i nisu mali borci. Oni su, zapravo, Veliki borci ( sa velikim „V“). Takve ljude treba promovisati, podsticati da rade i njihov rad isticati kao primer dobre prakse i istinski uticaj civilnog društva na zvaničnu politiku. Tekstove , audio i video zapise o njihovom radu i delu treba dostavljati redakcijama lokalnih sredstava informisanja širom Srbije – da lokalne ekološke NVO iz njihovog primera saznaju šta i kako treba raditi, naročito zbog saznanja da se takvim postupcima mogu postići rezultati. Kopiranjem tih postupaka izvršio bi se snažan pritisak na državne organe da se zaista umešaju u svoj posao.
Delanjem, a ne rečima, moguće je prevazići mnogobrojne prepreke na koje nailazimo u komunikaciji sa onima koje plaćamo da se staraju o izvršavanju zakona donetih u Narodnoj skupštini Republike Srbije - a kojima isti ti zakoni predstavljaju nepodnošljiv teret.
U našoj državi je osnovano pet Arhus centara i nosioci napred opisanih aktivnosti bi trebalo da budu upravo Arhus centri. Oni bi trebali da svoje rezultate distribuiraju do najmanjih ekoloških NVO, da ih upoznaju s svojim dostignućima, da NVO sa malim kapacitetima i znanjem osposobe da se u svojoj sredini bore za ostvarivanje sva tri stuba Arhuske konvencije, da sve ekološke NVO obuče za postupanje protiv bahatih funkcionera. Umesto toga, Arhus centri na prigodnim sastancima ( okruglim stolovima, javnim slušanjima, konsultativnim sastancima, otvorenim vratima,...) uglavnom, u razno-raznim verzijama, komentarišu i prepričavaju Arhusku konvenciju i na osnovu toga dobijaju finansijsku podršku. Za to vreme „mali borci“ Arhusku konvenciju ostvaruju u praksi, iz dana u dan štiteći prava i interese lokalnog stanovništva, interese i prava NVO na taj način što primoravaju državne organe da poštuju donete zakone. Njihove aktivnosti daleko su značajnije i „opipljivije“ od rezultata svih Arhus centara.
Zato i smatramo da „Zeleni list“ treba dodeljivati istinskim borcima za tekovine pravne države u oblasti zaštite i unapređenja životne sredine, te za nagradu predlažemo predsednika Ekološkog udruženja „Da sačuvamo Vojvodinu“ iz Tovariševa, Sretenija Srećka Bašića.
