Ovih dana na jednom skupu, gde je, između ostalog, bilo reči o Arhuskoj konvenciji, rečeno da građani malo znaju o njoj. Problem nije što su građani slabo upoznati sa pravima koje im daje Arhuska konvencija. Mnogo je veći problem što o Arhuskoj konvenciji uopšte nisu upoznate ni mnoge ekološke organizacije - koje bi, po prirodi stvari, o tome trebalo obavezno da znaju mnogo, mnogo više od „običnih“ građana i da te iste građane upoznaju sa tim pravima.
Činjenica da je od usvajanja Arhuske konvencije prošlo više od petnaest godina, a od njene ratifikacije u našoj zemlji više od pet godina, a da su u samo nekoliko opština u Srbiji skupštine opština donele odluke o usvajanju dokumenata kojima se institucionalno reguliše ostvarivanje prava iz Arhuske konvencije govore dokle smo stigli u primeni Arhuske konvencije. Praktično nismo ni počeli da primenjujemo Arhusku konvenciju. Sve dotle dok se zakonima decidno ne reguliše obaveza primene prava iz Arhuske konvencije, slobodno možemo da smatramo da su ta prava fakultativnog karaktera, nešto što postoji u teoriji, nešto što je naša želja a ne stvarnost.
Šta svi možemo da uradimo da bi se Arhuska konvencija stvarno primenila?
Vlast bi pre svega trebala zakonski da obaveže sve opštine u Srbiji da u određenom roku odlukama skupština opština institucionalno regulišu obaveze primene Arhuske konvencije. Ekološki pokret Odžaka je zvanično predložio da se izvrši dopuna člana 7. Zakona o zaštiti životne sredine, gde bi se na jedini stav ovoga člana dodao novi stav koji bi glasio:
„Opštine su dužne da u roku od ........ ( upisati broj) meseci od donošenja ovog Zakona donesu pravna akta kojima će se stvoriti institucionalne mehanizme za ostvarivanje prava koje udruženja građana koja se bave zaštitom životne sredine imaju po Arhuskoj konvenciji.“
Posle slanja predloga uvideli smo da je trebalo predložiti i stav 3. gde bi zakonodavac obavezao lokalne samouprave da u određenom roku izaberu članove zelenih saveta i da zeleni saveti moraju da počnu da rade.Naravno, u završnim odredbama dopunjenog zakona trebalo bi predvideti i kazne za funkcionere lokalnih samouprava za neizvršavanje obaveza iz ovog zakona – da se ne bi desilo da i ove odredbe, kao i odredbe iz mnogih drugih zakona, budu mrtvo slovo na papiru.
U cilju obrazovanja ekoloških organizacija i građana o Arhuskoj konvenciji, ali i o mnogim drugim ekološkim problemima, Ekološki pokret Odžaka je predložio da neka ekološka organizacija ili više njih osnuju i uređuju Centralnu ekološki portal (CEP), gde bi se slivale isključivo informacije o radu ekoloških NVO i informacije značajne za rad ekoloških NVO. Ponudili smo ovaj predlog nekim organizacijama koje u svom nazivu nose epitete „vojvođanska“ ili „srpski“, ali su one vrlo“elegantno“ odbile taj predlog. Da bi se danas informisali o radu ekoloških NVO i činjenicama značajnim za vođenje politike zaštite životne sredine morate svakodnevno da pretražite četrdesetak ekoloških portala - čime se svi mi pretvaramo u internetske ekologe. Podrazumeva se da finasiranje rada ovog portala treba da finansira Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Druga mera bi bila da Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine
ima-poseduje mailing listu svih NVO koje se isključivo ili delimično bave problemima zaštite životne sredine i da im redovno dostavlja relevantne informacije koje su bitne kako za rad ekoloških NVO i za vođenje politike zaštite životne sredine. Podatke za mailing listu jednostavno mogu da skinu sa naše „Baze podataka ekoloških NVO u Republici Srbiji“. Naša „Baza podataka“ je naš doprinos vidljivosti rada ekoloških NVO u Republici Srbiji.
Dalji korak svakako bi bio da se ponovo formira zasebno Ministarstvo zaštite životne sredine, a ne da to bude pastorče ministarke energetike ili ministarke poljoprivrede.
Takođe bi trebalo izvršiti značajne promene u Zakonu o udruženjima , gde bi jedna od mera bila da se NVO mogu registrovati najviše za tri oblasti delovanja – pa se onda ne bi desilo da se za oblast zaštite životne sredine od 28.000 registrovanih organizacija za zaštitu životne sredine registruje između tri i četiri hiljade NVO. U stvarnosti problemima zaštite životne sredine suštinski se bavi samo nekoliko stotina NVO. Ostale organizacije su zaštitu životne sredine navele samo kao uzgrednu delatnost, a stvarni razlog je mogućnost konkurisanja na konkursima u vezi zaštite životne sredine. Isto tako, trebalo bi izvršiti i promene u zakonu koji reguliše rad Agencije za privredne registre i obavezati Agenciju da podatke o registrovanim NVO učine potpuno vidljivim ( da se objavljuje kompletan spisak registrovanih NVO, da se objavljuju svi podaci koje NVO dostavi, da se promene podataka ne naplaćuju NVO kao neprofitnim organizacijama , da se objavljuje kompletan spisak NVO koje su brisane iz evidencije,...).
Bilo bi od velikog značaja da se zakonom reguliše da podnošenje tužbe za ekološke NVO bude potpuno besplatno ako se tužba podnosi zbog rešavanja bilo kog spora vezanog za ugrožavanje životne sredine u bilo kom pogledu.Ovo pitanje treba rešiti po uzoru na član 17. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja , gde je dato pravo NVO koje se bave pitanjima zdravlja i zaštite životne sredine na besplatno dobijanje informacija od javnog značaja vezanih za zdravlje stanovništva i zaštite životne sredine . Mnoge ekološke NVO odustaju od podnošenja tužbi protiv zagađivača , pa i same države, zbog toga što znaju da su sudski procesi pre svega skupi, a pored toga u našoj „pravnoj“ državi i vrlo neizvesni i da NVO mogu da odvedu u velike finansijske probleme i gašenja NVO. Vezano za ovaj problem je i određivanje organa ili stručne organizacije kojoj NVO mogu da prepuste-povere dalje vođenje spora.
Po prirodi stvari, najveći borci za ostvarivanje prava iz Arhuske konvencije trebalo bi da budu Arhus centri i da se institucionalno priznavanje prava iz Arhuske konvencije najpre ostvare u sedištima Arhus centara i da to bude primer dobre prakse za sve ostale opštine u Srbiji. Koliko znamo, do sada su ta prava institucionalno regulisana samo u nekoliko opština , ali ne na inicijativu i pomoć Arhus centara, eć uz pomoć Beogradske otvorene škole ( BOŠ-a), OEBS-a i SIDE, a ( izgleda ) ni u jednom mestu gde su sedišta Arhus centara.
