Komentar o nekim stavovima iznetim na okruglom stolu “Upravljanje otpadom“ (Subotica, 15.12.2011.)

Na okruglom stolu «Upravljanje otpadom», koji je održan u organizaciji Udruženja Terra’s iz Subotice i Regionalnog Arhus centra Subotica, izneto je dosta interesantnih i različitih mišljenja i pogleda o problemu upravljanja otpadom i o načinima da se što veća količina različitih vrsta otpada  korisno upotrebi, odnosno da se što manje otpada trajno odlaže na deponije, a naročiti da se nekontrolisanim bacanjem otpada  izbegne stvaranje divljih deponija.

Predmet ovog komentara biće razmatranje iznetih stavova JKP «Čistoća i zelenilo» iz Subotice, kao predstavnika javnog preduzeća,  predstavnice jedne privatne firme koja se bavi otkupom sekundarnih sirovina i stava Ekološkog pokreta Odžaka da bilo koja lokalna samouprava treba da odredi samo JEDAN model, odnosno način  sakupljanja sekundarnih sirovina.

Predstavnik JKP «Čistoćai zelenilo» je govorio o količini sakupljenih sekundarnih sirovina u proteklim godinama  i o problemu krađe sekundarnih sirovina iz postavljenih kontejnera, koju vrše  socijalno ugrožene kategorija stanovništva, dok je predstavnica privatnog preduzeća, koje se bavi otkupom tih istih sirovina, izjavila da ona nije policajac  i da nije dužna da ispituje da li su sekundarne sirovine sakupljene ili pokradene iz kontejnera i da ona donetu robu korektno isplaćuje prodavcu  na licu mesta .
U principu obe diskusije su bile na mestu, ali po našem mišljenju , zbog čega smo i rekli da lokalne samouprave treba da se odluče samo za jedan način sakupljanja sekundarnih sirovina, postoji jedna «caka» zbog koje smatramo da treba dati komentar za koji nismo imali dovoljno vremena da ga  detaljnije obrazložimo na okruglom stolu.
Iz diskusija dvoje pomenutih vidi se da se  već radi o dva modela sakupljanja i problem je što ova dva operatera u startu nisu u istom položaju.

Privatni operater (i) nije (su) (u daljem tekstu: privatni operater) u obavezi da postavlja  kontejnere u delu ili  po čitavom  naselju  ili u svim naseljima u opštini i on jednostavno radi na tržišnom principu: ono što mu se  donese otkupljuju po nekoj tržišnoj ceni . Ključni problem za opštinu je pitanje koliko od ukupnih količina sekundarnih sirovina   dolazi na otkup a koliko se baci kao komunalni otpad i koji sistem daje bolje rezultate? Opštepoznata činjenica je da se danas reciklira vrlo mali procenat sekundarnih sirovina  i to kada uzmemo u sve učesnike u ovom procesu. Procenat  sekundarnih sirovina koje privatni operater otkupi od ukupne količine sekundarnih sirovina koje se stvore na nekom području je još manji od pomenutog procenta, odnosno procenat je vrlo mali.

Šta je rečeno na okruglom stolu, kao i na mnogim drugim skupovima, o poželjnom procentu sakupljanja sekundarnih sirovina i iskorišćavanju bilo koje vrste otpada? Rečeno je da treba da je što veći. Po nekim nezvaničnim saznanjima u Japanu nema otpada: tamo savesni Japanci iskoriste otpad 100% - na ovaj ili onaj način: kompostiranje, reciklaža, dobijanje energije, kao podloga za puteve,..

Da vidimo kakva je pozicija  javnih komunalnih preduzeća  ili drugih operatera  ( u odžačkoj opštini taj posao radi Ekološka zadruga «Odžačanka») koji postavljaju kontejnere za sakupljanje PET ambalaže, papira i ostalih sekundarnih sirovina?

Ovi operateri su dužni da imaju kontejnere, da ih  redovno prazne i ovo prikupljanje    neminovno dovodi do određenih troškova. Po podacima koje je iznelo javno komunalno preduzeće iz Čačka, po njihovim proračunima, za sakupljanje tone PET ambalaže troškovi su 197 evra. Da li te troškove ima privatni operater? Nema. On plati donetu PET  ambalažu, na primer,  14 dinara kilogram i u startu je u odnosu na operatere koji sakupljaju PET ambalažu iz kontejnera u prednosti od nekoliko dinara po kilogramu.Zbog ove razlike privatni operater je automatski u prednosti u odnosu na operatere koji sakupljaju PET ambalažu kontejnerskim metodom, bez obzira što građani za odloženu PET abalažu ne dobijaju ni dinar. Privatni operater ima tri prednosti:  1.ne ulaže novac za kontejnere, 2. nema troškove pražnjenja kontejnera i 3. PET ambalažu dobije «na noge» po nižoj ceni nego da je sakupljao «besplatnu» PET  ambalažu. Iako operateri koji sakupljaju PET ambalažu  pomoću kontejnera obezbeđuju daleko veću efikasnost  sakupljanja PET ambalaže (po našim nezvaničnim podacima za naseljeno mesto Odžaci oko 50%), ipak se nalaze u nepovoljnijem  ekonomskom položaju u odnosu na privatne operatere koji PET ambalažu otkupljuju, a razlog su troškovi sakupljanja. Na sastanku je rečeno da se žičani kontejneri razvaljuju i da se iz njih vadi PET ambalaža i prodaje privatnim operaterima. Ako bi privatni operateri bili dužni da postave svoje kontejnere i kada bi iz njih socijalno ugrožene kategorije stanovništva krale odloženu ambalažu, onda na okruglim stolovima ne bi olako davali izjave da oni nisu policajci i da ih ne interesuje poreklo robe. Itekako bi bili policajci ili bi zahtevali da to neko od nadležnih savesno radi ako bi se krala PET ambalaža ili neka druga sekundarna sirovina iz njihovih kontejnera. Rešenje za ovaj problem je vrlo lak. Opština treba da se odluči samo za jedan način prikupljanja PET ambalaže (važi i za ostale sekundarne sirovine). Tu mogućnost im sada  pruža stav 3.člana 4. novog Zakona o komunalnim delatnostima.  Najracionalnije je, ako već država nije propisala depozitni ili kaucijski sistem,  da se odluči ili za kontejnere ili za vreće za primarnu selekciju (tipa SEKO kese) i da pri izdavanju dozvola sve operatere stavi u isti položaj. Daćemo primer za kontejnere.  Posao  sakupljanja bi se davao tenderom i tenderom bi se raspisao uslov da svaki operater mora da ima svoje kontejnere, da operater tačno označi za koji deo teritorije konkuriše , da postavi tačno onoliko kontejnera koliko je opštinskim planom predviđeno i da se ne daju dozvole za otkup PET abalaže. Ako je ,na primer, za neki grad optimalan broj kontejnera 1.000 ,  onda bi se posao poverio operateru koji bi pokrio celu teritoriju grada. Ako takvog nema, ona bi se (primera radi) jednom operateru dala dozvola za 100 kontejnera, drugom za 200, trećem za 700 i ceo grad bi opet  bio optimalno pokriven i postojala bi verovatnoća da bi procenat sakupljanja PET ambalaže bio blizu poželjnih 100%.

Danas privatne operatere, koji samo otkupljuju sekundarne sirovine, i operatere koji ih aktivno sakupljaju možemo da uporedimo sa sportskim klubovima koji se bave ligaškim takmičenjem i klubovima koji se takmiče turnirski. Sportski klub koji se takmiči ligaški mora da odigra celo prvenstvo - bez obzira da li ima ili nema novca za redovne troškove. Snalazi se kako zna i ume. Ako ne odigra celo prvenstvo - sledi mu drastično kažnjavanje: isljučenje iz lige.  Turnirski klubovi vrše prijavu za pojedine turnire samo ako im to takmičarski i finansijski odgovara. Ista situacija je sa prethodne dve vrste operatera: ako privatniku odgovara cena sekundarne sirivine - onda se daje u biznis, a ako ne  - posao se odlaže  dok ne nastupe povoljniji uslovi. Kod operatera koji postavi stotine kontejnera ( i uloži znatan novac) i od koga se očekuje redovno pražnjenje kontejnera te slobode nema  - on je primoran da posao radi kontinuirano bez obzira na trenutnu ekonomsku (ne)isplativost posla i da čeka vreme kada će posao obezbediti ekonomsku samoodrživost. U kriznim trenucima  treba da priskoči u pomoć lokalna samouprava kroz davanje subvencija svim operaterima kojima je dala dozvolu i to do trenutka kada tržišna cena ne obezbedi ekonomsku samoodrživost.

Kako građane privoleti (naterati) da PET odlažu u namenski kontejner, a ne da ga bacaju kao kućno smeće?

Na okruglom stolu se čulo da postoji  sistem naplate gde se za one koji selektiraju naplaćuje jedna tarifa za odnošenje smeća, a da  oni koji ne selektiraju plaćaju 30% veću cenu. Ovim sistemom se dozvoljava dvojno ponašanje građane i vrši diskriminacija . Propisi treba da budu takvi da podjednako važe za sve građane: ili će svi morati da  selektiraju ili će svi bacati sekundarne sirovine u đubre, odnosno u komunalni otpad. Tu može da pomogne član 18. novog Zakon o komunalnim delatnostima. Jedno od rešenja je ono što je izneto na istom sastanku da radnici koji prazne kante za smeće imaju pravo da na licu mesta izriču kaznu nesavesnim građanima. Drugi način je belgijski sistem: prvi put se nesavesnom građaninu na kantu za otpatke, pri nalaženju PET ambalaže u kanti, zalepi crvena nalepnica sa opomenom , dok se drugi put podnosi prijava sudiji za prekršaje , a kanta se ne prazni. Naravno, da bi se ove dve metode primenile treba  da ih propišu lokalne skupštine i, što je još važnije, da se stvore optimalni uslovi za primarnu selekciju , odnosno da svi građani imaju obavezno  tipske kante za smeće ( važi za individualni tip stanovanja), odnosno kontejneri za odlaganje komunalnog otpada (važi za kolektivni tip stanovanja) , a da se svim   građanima obezbedi optimalan broj kontejnera  za odlaganje pojedinih sekundarnih sirovina .Ova problematika bi se ,takođe, mogla regilisati na osnovu stava 3.člana 4. pomenutog zakona. Postoje i druge mere kojima bi se građani stimulisali ( ili «stimulisali» ) da vrše primarnu selekciju, o čemu ovom prilikom ne bi raspravljali. Može se postaviti pitanje čime bi radnici, na priner JKP, bili stimulisani da kažnjavaju ili podnose prijave protiv nesavesnih građana? Odgovor je prost. Od naplaćenih kazni pola sume (ili neki drugi deo) bi direktno pripadalo njima kao stimulacija ( ne direktorima i službenicima), dok bi se  druga polovina  uplaćivala u fondove za zaštitu životne sredine i sa tim sredstvima bi se subvencionisale aktivnosti za prikupljanje pojedinih sekundarnih sirovina po principu: što niža tržišna vrdnost sekundarne sirovine - to veća subvencija. Na taj način bi se stimulisali operateri da sakupljaju sve vrste sekundarnih sirovina , a ne samo za one koje su tržišno interesantne, kao što je na okruglom stolu rečeno za akumulatore. Subvencijom bi se stimulisalo i sakupljanje tržišno  neinteresantnih  sekundarnih  sirovina , kao što je na okruglom stolu  rečeno za staklo. U svakom slučaju, ekonomska i stimulativna  cena sekundarnih sirovina je najbolji regulator. Dobra cena obezbeđuje 100%  sakupljanja. Primer su akumulatori i gvožđe.

Generalni stav Ekološkog pokreta Odžaka: Sakupljanje sekundarnih sirovina može biti ekonomski neisplativo, ali, ako se šire gleda (naknadno trošenje novca za  sanaciju i rekultivacija deponija, stvaranje divljih deponija i njihovo uklanjanje, gubitak poljoprivrednog zamljišta za potrebe deponija, zagađenje zemlje,vode i vazduha, izazivanje raznih oboljenja...), ekološki je to vrlo isplativ posao.

Zaključak komentara  iz prethodnog izlaganja je jasan: bez stvaranja preduslova za primarnu selekciju, bez odlučivanja  lokalne samouprave samo za jedan sistem sakupljanja, bez dovođenja građana u isti položaj , bez rigoroznog kažnjavanja nesavesnih građana i bez  subvencionisanje operatera za sakupljanje  tržišno ekonomski neisplativih sekundarnih sirovina  neće biti rezultata  u primarnoj selekciji sekundarnih sirovina ni zaštite životne sredine. Naravno, u sve ovo treba drastično promeniti rad komunalnih ispektora.

Share this article

O nama

Ekološki pokret Odžaka osnovan je 14.9.2004. godine za naseljeno mesto Odžaci. Statutom Ekološkog pokreta Odžaka bila je predviđena mogućnost da se u naseljenim mestima opštine Odžaci osnivaju podružnice...

Pročitaj ceo tekst

Poslednje vesti

Podrška